Dionisije Dejan Nikolić

BODIROGA

ILI

TAJNA ANTINOMIČNE SVIDEVOJČICE

         „Jedan je praznik velik i težak – to je sam život čovekov”

                                                                                                      Teodor Studit

          „Ne čini Bog nešto zato što zna da je to dobro, već čini jer bilo šta biva  dobro što je stvoreno od Boga”

                                                        Duns Skotus

         „Ja sam vojnik radosnih divizija, i zato moram biti tužan”

                                                                                                            Mikailo Bodiroga

         „Neophodno je učiti ljude gledanju simbola”

                                                                          Sveti Dionisije Areopagit

         „Jer bez ikakvog objašnjenja, mnogi simboli izgledaju kao neverovatna fantastična buncanja”

                                                                                                                Teodor Studit

             Roman o Jeremičku je, roman–reka. Ali reka ponornica! Čitaoče, da bi nas poštedeo, budući tvoj rob, odnosno pedagog, genijalni autor Bodiroga nam je prikazao samo nadzemni tok, tako pogodan da vaspita tvoje i moje srce – a ipak toliko Lep, da nam donosi čudesne kristaliće iz pećina (gde boraviše i duhovi trifara) u kojima ćemo jednog Dana, kada za to bude došlo vreme, odnosno kad nastupi punina vremena, da pijemo opasno čistu i vrelo–studenu Vodu – Lek od davnina, od Davljina…

             Zađimo sada prijatelju, o’ lepa čitateljko i još lepši čitaoče, u žuborne Brzake, rasanimo se od pene, i okvasimo se prvim Kapima! Pred nama je Roman–reka ponornica u dvanaest brzaka! Pod nama, i – nad nama.

             Istorija svetske književnosti oskudeva u delima, koja bi mogla da nas pripreme za „Roman o Jeremičku”. Lepo je rečeno da je Genije Usamljenik (ali o i te kako Druželjubivi Usamljenik!) koji razgovara sa Genijima, dovikujući se kroz vekove, šapućući, i milenijume; kroz Generacije…

             Gde to čujemo Jeku, koja priča sa ovom knjigom? To metaharmonijsko višeglasje, metaharomnijsko čak, taj gigantski Oratorijum – odzvanja u više vekova, milenijuma, i u više zemalja, naroda, religija…O’ plemenite nacije, koje ste dale dostojne Takmace; za igru Stvaranja, u kojoj niko ne pobeđuje a svi stvaraju (u kojoj, znači, svi nekako „i” Svak(oj!)ako pobeđuju!), neozbiljno ozbiljno…O’ šareno Društvo, gledajmo ga kako kuraži mladog diva–mikroteosa– Nečiju česticu–diku i odroda vasione Bodirogu; razumejmo dirljivost tog čina, jer je on jedini Srbin (uskliknimo nadežno: tek Prvi!), u ovom žanru „Devojčicologie”, među njima! O’ Kerole pošto si mudri profesor matematičke logike, stručnjak za šah, ali i tvorac „Alise u zemlji čuda”, pozdravi ti prvi Novopridošloga (jurodivog, „ukletog” psihologa), jer nas po svojoj tihoj povučenosti i skromnosti, toliko podsećaš na njega! Priđite potom Vi, Rilke, i setni Trakle, zagrlite mladića, kao što ste i vi: Viteza Detinjstva. Zatim još jedan Nemac, Gete - „Večno Žensko”, neka kao ljubazni diplomata, nazvan i prosvećenim paganinom, pozdravi Arhajskog Brata Bodirogu (nazvanog tako po drevnom paganskom slovenskom „božanstvu” Bodrogu) – nek nazdrave „Večno Detinjskom”, „i” „Večno Devičanskom”!

             Bodirogine Devojčice su u predpadnom stanju: sećajući nas na budućnost Predukusom Tajne–Tajni. Ovo je roman toka svesti Arhajskog Detinjskog, nadracionalnog, odnosno nadfantilnog! Roman Večnog Nadfantilnog, kao Zaloge Neiscrpnih Rađanja! „Eleusinske”, odnosno vizantijske misterije predverbalnog kao nadverbalnog mikro–AlfaOmega–verbalnog – to je jezik na kojem je nadpisan ovaj roman rilkeovsko–apolinerovskog lirskog onirizma Detinjskog Nadsvesnog, zlatnih runa detinjstva: Luis Kerol pisan Danteom, Gete pisan Alojzijusom Bertranom, Branko Ćopić pisan Uismansom, Edgar Alan Po pisan Traklom, Dostojevski pisan Lotreamonom (Dostojevski koji je u krilu ljuljuškao, ne jednom, Bodiroginu Devojčicu! Onu istu sa kojom je voleo da plovi profesor Kerol, u lepa engleska predvečerja, u drvenom ali nadsuštnom čamcu: onu istu koju je u Egiptu, susreo – Solovjov!).

             Bodirogino „Večno Devojčicasto” je kvintesencija, septesencija, Geteovog „Večnog Ženskog”, koren – i – kruna njegova: njegov ezoterični pred–padni sadržaj. (Sirene Anamneza! Logosi spermatikosi). Sozercavanje Devojčice (koja je simbol, oumočulotvoreni, za Logos), potpomognuto je energijom boja i svetlosti – posvemašnom fotopejom (koja je psihopeja). Za njeno otključavanje, bila bi nam potrebna čitava fotologijska hermeneutika, odnosno ezegeza, egzegeutika!

             Ali, za sobara nema junaka, za sobaricu (za Martu, kao ni za Martina Hajdegera, do daljnjeg) nema Devojčice! Kako su pusti predeli srpske književnosti, naseljeni  jedino nekakvim „Gospođicama”, Anama, Pradevojčicama, Unama. Oni oskudevaju u delima, koja bi mogla da nas pripreme za „Roman o Jeremičku” (alias „Pozorište u pesku”). Ta oskudnost u istoriji moderne srpske književnosti je, za bojati je se, skoro „savršena”, jer je ova „književnost” gotovo devičanski „neuprljana” spoznajom razlike između Devojčice i Žene! Tu ćemo sresti i Švabice, Aske i Koštane i Malovrazićke i Anike i Bunike i Mare… – ali Sneškicu, Sanju ili Mahagoniju, teško ćemo, bar u „prozi” naći. Jedan Viktor Igo npr., sa svojom Esmeraldom, ili Teofil Gotje sa Čikitom, možda su se malo više približili tim, vrlo specifičnim: vrlo konciličkim bodirogijanskim sferama predpolne polnosti, kao predukusima nadpolnosti, odnosno Androginosti – ali samo u naznakama, nagoveštajima, koji su izgleda trebali da se rascvetaju kao jedan od prelepih dragulja u njegovoj, odnosno njenoj, kruni – tek na kraju ovog našeg milenijuma – upravo u Mikajlovom romanu.

             Neizmerno mnogo novoga i originalnoga donosi nam ovaj autor. Nabrojmo samo neka od kardinalnih dostignuća, izvojevanih nadprirodno lakom (ili, po Svetom Maksimu Ispovedniku, mikro–uzorno prirodnom!) i sigurnom galahedovskom autorovom desnicom (i povremeno, levicom):

(A) Uzor i neoprototip principijelne različitosti vizantijskog izomorfizma, od antičkog mimezisa;

(B) Jurodiva semantička arhitektonika, u vrlo bliskom krvnom srodstvu sa vizantijskom antinomičnošću (koja nastupi, i („i”) nastupa, koji milenijum pre, i koji Eon iznad (ostavši mu dobrano nepoznata) Kanta);

(V) Sorites, verižne asocijacije – i („i”) – disocijacije – polisocijacije – omnisocijacije – unisocijacije, verižne metafore, metafore višeg reda, verižna fano–melo–logo– i („i”) –mikrologos–mikroteospeja–fotopeja; verižne emocije; verižna anagoge;

(G) Fraktalopeja, monado–uniomni–sum–us–opeja–e (sa prauzorom u A. Bertranu i Bodleru/ Sa stalnim neosvrćućim osvrtom, odnosno dvigom, na strukturu Pravoslavnog Hrama, odnosno mikrokosmosa(!) npr. Agia Sofije);

(D) Uklanjanje antinomije „hronos – eon” (u umetničkom prostoru);

(Đ) Automorfna kanoničnost; Ukidanje razlike piktoralne i jezičke fenomenalnosti;………

(E) Recimo nešto više, o hramovnoj arhitektonici romana, sa poentama–kupolama. Mikailo je predvideo, po uzoru na slavne neimare velelepnih vizantijskih Hramova, da pri svakom ulasku čitaoca u delo (kod njih analogno ulasku vernika u Hram), prvo izazove zapanjenje, i uznemireno osvrtanje po tekstu (kod njih analogno zapanjenom osvrtanju vernika neposredno po ulasku), a potom i smirenje, kroz uzdizanje, anagoge (kod njih, analogno, podizanje pogleda ka kupolama) u žižu(e) teksta, u duhovnu poentu–svod, koja smiruje čitaoca i delo (tekst) – pružajući čitaocu – posmatraču vrhunsko estetsko „i” duhovno uživanje; tu su kupolni svodovi–poente sveobjedinjujuće („i” sviobjedinjujuće!). Setimo se i Bodlerovog (koji je, možda, bio i jurodivi Vizantinac posle Vizantije) „Splina Pariza”, napisanog superkantovskim, superhegelovskim etc. „metodom” i „sistemom”, odnosno Paskalovskim Redom Srca; u čijem predgovoru nam Šarl govori o „Glisti–Monada–Pršljenova” teksta, takvoj, da odakle god da se počne („ili”, gde god da se „završi”) – gde god da se „preseče” (presecajući – spaja!) – izrastaju nove i nezavisno–zavisne.

             „Majstor za specijalne efekte, sa odabrano zbranom ljudskom dubinom (i) visinom i širinom – date neodoljivom, elementarnom snagom rođenog Majstora Snevača–teurga–mikroteosa – snagom druida probuđenog u hrišćanina, koji svakim svojim dahom – plavu magiju transponuje, preobražava i budi, u blagoj i gromkoj, tihoj i beloj, svetlosti Duha – svetlosti hrišćanstva”.

             Koga nam još kazuju bestidne Muze Tešiteljice, odnosno „šta” kako bi neki rekli? Da ne oslovljavaju i ovako našeg autora?:

             „Prvoklasno Plavo Krilo – Mladić iz Nejasne Poljane:  smrznuti balet strašnog žita (po kojem je opasno ići bled!) uplašene raži – to je Mikailo Bodiroga. Dobro zapamtite ovo ime. Jer ovaj čovek će „nešto” (odnosno nekog) značiti i onda, kada nam glasovi i jezici više neće biti neophodni da bismo se čuli” (odnosno: Voleli: svi sve ćemo biti glasovi i jezik pesme svih i svega!).

             „Poetičan među prozaičnima, odnosno trezan meću pijanima, piscima prozaioze – „to” je Mikailo Bodiroga”.

             Svakako, ovaj roman, sličan je piću Kirke – on neposvećene pretvara po razvratu u svinje, a one koji razmišljaju mudro, po primeru Odisejevom, posvećuje u više tajne. To je roman nazidateljni!

             Ovo nije roman za čitanje, ovo je roman za lebdenje, „i” bdenje. Okadimo se mirisom Jeremička – i odlebdimo, zajedno sa autorom, u predele gde su Svi Braća, u kojima smo se nalazili kao deca, u kojima je naša Istinska Domovina, odakle dolazimo, mi Nečije Čestice, i gde ćemo ponovo (poNovo) doći – neka nam duše okrilate i neka prava pera njihovih krila ogreje sunce Erota, Pterota – Osmeh velike Svidevojčice, koja je jako tužna – jer nikada nije ozbiljna. „Na ovom svetu svi poznaju jednog dečaka. Njegovo ime je mama” … „mi smo kraljice, moji drugovi i ja”…

             Roman o Jeremičku opisali smo kao roman reku ponornicu, ali još je bolje kao roman reku nadlebdnicu – lebdenje i poniranje, lebdenje u poniranju i poniranje u lebdenju – to je ono što nam čini ova knjiga skriveno–neslično krstoobrazne arhitektonike! Kao da upadamo u Poov Melstrom, istovremeno (i kao pomalo istonadvremeno!) uznoseći se u Danteov Paradizo…

             Šta je to roman? Ili tačnije, odnosno lepše, ko je to roman? (Jeste li čuli za Atinski spomenik Nepoznatome Romanopiscu?) Šta su književni rodovi i vrste, žanrovi? Mislim (što je, možda, potreban, ali ne i dovoljan uslov da jesam!) da je Đordano Bruno (ko bi rekao?) rekao vrlo mudru reč o tome: „rodova i vrsta stvorenih po dobrim pravilima, ima isto toliko (odnosno, i više, pošto čovek, kao homo transcendens, uvek prevazilazi sebe: što mu je imanentno) koliko ima rodova i vrsta pravih pesnika”. To znači, kako nam kaže Benedeto Kroče, takvu individualizaciju rodova (ili, ako ćemo lepše, personalizaciju – kako nam mi kažemo), koja je ravna njihovoj smrti. (Ne baš, dragi Benedeto, caro  Benedeto, već omnilektičkoj pleromi svih sloboda). Zato, što se Mikailovog romana tiče, nećemo tražiti književni rod ili vrstu, nego književnu srodnost, tačnije pesničku, poijetičku, stvaralačku srodnost; dakle, potražićemo njegove književne rođake, književnu porodicu kojoj pripada.

             Neke porodice su mnogobrojnije, neke malobrojnije (do daljnjeg, odnosno do zaista Bližnjeg: Svinadbrojne Porodice); a Mikailova književna porodica, kako bi za njega primetio L. Vitgenštajn Senior, nije baš naročito brojna. U familiju književnih igara kojoj Mikailo pripada, mogli bismo uvrstiti i bliže i dalje rođake. U dalje bi spadali Rilke, Dostojevski, Bulgakov, Po, Šulc, Kafka, Hofman, Gete itd., a u bliže Isidor Dikas, važi i („i”?) mutatis mutandis, odnosno mikrocomunicatio idiomata među ovim rođacima (na šta nas, „uzgred”, podseća, sećajući nas na Budućnost (no ne baš u denikenovskom smislu) spomenik koji Atinjani sagradiše Nepoznatom Rođaku). Mi bismo lako mogli, i (s)lasno uz to, da pronađemo i njegove muzičke rođake („i”?) u slikarstvu, ali to kao da neće biti tema kojom ćemo se ovde baviti – iako bi bilo lepo da upravo u svrhu osvetljavanja (ali, pazimo, ne „Prirodnom Svetlošću Razuma”, kojom Iluminatski „Prosvetitelji” htedoše: da „Sve Prosvetle”) njegovog književnog rada, bar spomenimo neke i (i „i”?) od njih, npr. Blejka, Boša, Munka, Vagnera, Sex Pistolse, Bitlse, Čajkovskog, Šostakoviča, Musorgskog, Vivaldija, Lista, Paganinija, El Greka, Platona, Barklija, Šopenhauera, Ničea, Apostola Pavla i Jevanđeliste, Malbranša itd.

             Ima li Mikailo Bodiroga rođake u „tzv.” domaćoj književnosti (i („i”?) domaćinskoj), odnosno slikarstvu, odnosno muzici, odnosno filosofiji, odnosno teologiji? S’ nekima od njih se vrlo dobro slaže (vrlo dobro vojnici–ljubavnici!), iako baš nisu u nekom vrlo bliskom (pripazimo, ovo je ikonomijsko izražavanje – neka nas to ne sablazni, nego naprotiv – po energiji neslične sličnosti) „krvnom” (dakle do daljnjeg, odnosno do zaista Bližnjeg, brate čitaoče!) srodstvu; npr. Sa Velikim V. P. Disom, S. Pandurovićem, R. Petrovićem, M. Crnjanskim, J. Dučićem, M. Bojićem, B. Miljkovićem (sa njima govori), i – nemojte se zbuniti – sa Brankom Ćopićem; S. Šumanovićem, N. Petrović i … – to bi bilo to.

             Vizantijska gnoseologija još čeka svoga istraživača. Kod Bodiroge, baš kao kod Vizantinaca pre više od milenijuma, pojavio se razvijeni antinomijski sistem mišljenja „i” (odnosno) pevanja, u čijem osnovu je utvrđivanje ravnopravnog postojanja sudova koji se uzajamno isključuju: „Utvrđivati jednom jednu, drugi put drugu stvar, dok su obe istinite, osobina je svakog dobrog teologa”, kaže nam Sveti Grigorije Palama. Sveti Dionisije Areopagit je smatrao, da formalno logički sistem, koji je primenjivao na nižoj prolaznoj ravni, ne funkciniše na ravni nadbića. Lepotom svojstvenog mu poezisa, Bodiroga nam je dao i daje, „i” davaće nam, predukus neovosvetskih logičkih sistema – srca – poljubaca, upravo nearistotelijanskih: osvežava nas i okrepljuje – nas zabluđene i zabrađene u „nužnostima” omađijane „nužnošću” – nearistotelijanskim logikama odnosno nearistotelijanskim poetikama; i on nam je upravo uzorit, za ovu mnogo, odnosno sviuzoritost.

             Nepojmovni i nadrazumni skok (a ne „Besihnung”!) prema istini (odnosno aristotelijansko–logički „pogrešni”, i „neopravdani” saltus!), ostvarivao se u „sistemu” vizantijske gnoseologije na putevima mističkog, liturgijskog i umetničkog saznanja. U vizantijskoj gnoseologiji, emocionalno – estetski (divni pleonazam!) gnosis, završava proces saznavanja prauzroka. Ljubav je najvažnija (Jedino Potrebni!) kategorija: „Devojčica je najčešća reč u mojim pričama. I najlepša. Njom otvaram vrata okoštalih srca i usedelih duhova”.

             I kod Bodiroge, kao i kod vizantijskih ikonobranitelja i ikonopoštovalaca (za koje „senzitivno saznanje” nije bilo „gnoseologija inferior”, kao za npr. G. Baumgartena, i klasičnu nemačku muhamedansku filosofiju (odnosno iluzionističku, kako nam kaže Berđajev)), slika se istovremeno (i kao pomalo istonadvremeno!) pokazuje kao znanje; ne samo kao nosilac znanja (kao „predstava”), nego i upravo znanje (naravno, ne kao u Huserlovoj „fenomenološkoj redukciji” – gde „čisti fenomeni” „sami po sebi”, nisu „ni u kakvoj vezi, ni sa svetom, ni sa čovekom, ni pogotovo, sa Istočnokom svekolikog bića i postojanja, sa Prvobitnim Trancendentnim i Nad, odnosno Transtranscedentnim, Transtranstranscedentnim” … : Kojega, ako bi Ga i bilo, Treba: „Redukovati”). Hijerarhija stupnjeva spoznaje, na svakom stupnju otiskuje u sebi (iako nam Baumgarten, sa Hegelom, Huserlom, Hajdegerom itd., kaže da „čisto opažanje” transcedsntnog, niti bilo kakvo drugo intuiranje (nediskurzivno) - „nije moguće”) sliku Boga. Dakle, pokazuje se kao hijerarhija slika. Mikailov roman postavlja pred nas, u uzorno ekstremnom (odnosno nemlakom) stepenu, problem slikovnog saznanja istine.

             Ako su Dikas i Uismans, zgroženi (da bi nas zgrozili!) maskom jurodivog užasa, užasom upravo maske (individue, kao „nekoinoničnog” „atoma”), koju su isprva navukli – „ipak”, potom je zderali preumljeni, pokazujući nam svoje kao i naše ličnosti (u avanturi, kroz alhemijsku avanturu okušavanja krizisa, lučenja, i patosa nigreda odnosno uninija, splina bludnih sinova, zacrnjavanog do očaja – kjerkegorovski  se provlačeći kroz te iglene uši očajanja preumljujući se do vere – strovaljujući  se u Melstrom maske podvizavali se do Paradiza ličnosti, ka  Ličnosti) – Bodiroga je i jedno i drugo (odnosno Prvo: Jedino Potrebno) učinio u ovom romanu – transcendensu; i to u svakoj rečenici, u svakoj sintagmi (zvuku, slici, mirisu, tonu) ponaosob. Bard, alhemičar, svirač, veliki sintetizator, slikar i vojnik radosnih divizija: Surovi Imperator, Arhistratig Armija malenih i slabih ljudskih Nežnosti! Ako je Napoleon koristio artiljeriju – Mikailo koristi Devojčicu u ljubavnom boju, gigantomikroteomahiofiliji, sa njim; ako je Bonaparta koristio konjicu – Mikailo koristi Jurodive metafore, ljupku sardoničnost, i neodoljive dečije Nežne sarkazme – rvući se sa ćesarom.

             Da li će Mikaila zaustaviti ruska zima, tj. srpska zima sterilnosti mediokritetstva; da li će uspeti da pređe, sa svima nama, Mlako More, Mlake Môre – gonjen od faraona – demokrata, koji bi da nas sve, sa njima zajedno, sahrane u Nove Piramide (Novum Orderum Seaculorum–a)…ili ne  – zavisiće i od tebe, dragi Čitaoče, dragi Dostvaraoče (i od nas Saprvih) – kao što ćeš i ti zavisiti od toga, da li će Mikajla neko, Odnosno Niko zaustaviti, ali: Ne bojmo se, ako se bojimo; a ako se ne bojimo, bojmo se!

             „Plakao sam zato što nisam bio, i što možda nikada neću biti Francuz: Mi smo kraljice, Čitaoče – Ti, moji drugovi – i ja”. „Imam samo belo i crno. Crne usne govore bele reči”.

             Naložimo Vatru, od Devojčica suvaraka. Nemirno sanjaj lepi čitaoče. Nek ti se Sneškica ukaki na čelo, pa će ti izrasti rog Jednoroga. Nek’ ti se upiški u kosu, pa će čopori divljih pasa da se survavaju vodopadima tvojih vlasi, vukući saonice ka severnom polu, da možda baš ka severnom Polu: miomirisom Jeremička – Hiperborejskog Crnca–Albina!

             „Teže je provesti kritičara u Carstvo Lepote, nego kamilu kroz iglene uši”.

             (O’ drski kritičaru, koji bi se usudio da pomisliš, ili čak drznuo da izjaviš, da je ovoga blaga što žubori – „malo”; neka ti polome po prst na ruci, i po jedan na nozi; Bodiroga bi te mogao odvesti u duboke, duboke pećine, da te zagluši podzemni tok; i držati ti glavu u vodi, previše čistoj i ledeno–vreloj za tebe brate – strahovito dugo – pustivši te da, ako si toliko srećan, posle toga izađeš kao polulud – da svedočiš kao Jurodivi o ogromnom Blagu; dakle mogao bi ti držati glavu u vodi strahovito dugo – pola sekunde, čak duže, no sav tvoj život!).

                                                              Dejan Nikolić, 1995.