Дионисије Дејан Николић
БОДИРОГА
ИЛИ
ТАЈНА
АНТИНОМИЧНЕ
СВИДЕВОЈЧИЦЕ
Теодор
Студит
„Не чини Бог нешто зато што зна да је
то добро, већ чини јер било шта бива
добро што је створено од Бога”
„Ја сам војник радосних дивизија, и
зато морам бити тужан”
Микаило Бодирога
„Неопходно је учити људе гледању
симбола”
Свети Дионисије Ареопагит
„Јер без икаквог објашњења, многи
симболи изгледају као невероватна фантастична бунцања”
Теодор Студит
Роман о Јеремичку је, роман–река.
Али река понорница! Читаоче, да би нас поштедео, будући твој
роб,
односно педагог, генијални аутор Бодирога нам је приказао само надземни
ток, тако погодан да васпита твоје и моје срце – а ипак толико Леп, да
нам
доноси чудесне кристалиће из пећина (где боравише и духови трифара) у
којима
ћемо једног Дана, када за то буде дошло време, односно кад наступи
пунина
времена, да пијемо опасно чисту и врело–студену Воду – Лек од давнина,
од
Дављина…
Зађимо сада пријатељу,
о’ лепа читатељко и
још лепши читаоче, у жуборне Брзаке, расанимо се од пене, и оквасимо се
првим
Капима! Пред нама је Роман–река понорница у дванаест брзака! Под нама,
и – над
нама.
Историја светске књижевности оскудева
у делима, која би могла да нас припреме за „Роман о Јеремичку”.
Лепо је
речено да је Геније Усамљеник (али о и те како Дружељубиви Усамљеник!)
који
разговара са Генијима, довикујући се кроз векове, шапућући, и
миленијуме; кроз Генерације…
Где то чујемо Јеку, која прича са
овом књигом? То метахармонијско вишегласје, метахаромнијско чак, тај
гигантски Ораторијум
– одзвања у више векова, миленијума, и у више земаља, народа,
религија…О’
племените нације, које сте дале достојне Такмаце; за игру Стварања, у
којој
нико не побеђује а сви стварају (у којој, значи, сви некако „и”
Свак(ој!)ако
побеђују!), неозбиљно озбиљно…О’ шарено Друштво, гледајмо га како
куражи младог
дива–микротеоса– Нечију честицу–дику и одрода васионе Бодирогу;
разумејмо
дирљивост тог чина, јер је он једини Србин (ускликнимо надежно: тек
Први!), у
овом жанру „Девојчицологие”, међу њима! О’ Кероле пошто си
мудри
професор математичке логике, стручњак за шах, али и творац „Алисе у
земљи
чуда”, поздрави ти први Новопридошлога (јуродивог, „уклетог”
психолога), јер
нас по својој тихој повучености и скромности, толико подсећаш на њега!
Приђите
потом Ви, Рилке, и сетни Тракле, загрлите младића, као
што сте и
ви: Витеза Детињства. Затим још један Немац, Гете - „Вечно Женско”,
нека
као љубазни дипломата, назван и просвећеним паганином, поздрави
Архајског Брата
Бодирогу (названог тако по древном паганском словенском „божанству”
Бодрогу) –
нек наздраве „Вечно Детињском”, „и” „Вечно Девичанском”!
Бодирогине Девојчице су у
предпадном стању: сећајући нас на будућност Предукусом
Тајне–Тајни. Ово
је роман тока свести Архајског Детињског, надрационалног,
односно
надфантилног! Роман Вечног Надфантилног, као Залоге Неисцрпних
Рађања!
„Елеусинске”, односно византијске мистерије предвербалног као
надвербалног
микро–АлфаОмега–вербалног – то је језик на којем је надписан
овај роман
рилкеовско–аполинеровског лирског ониризма Детињског Надсвесног,
златних руна
детињства: Луис Керол писан Дантеом, Гете писан Алојзијусом Бертраном,
Бранко
Ћопић писан Уисмансом, Едгар Алан По писан Траклом, Достојевски писан
Лотреамоном (Достојевски који је у крилу љуљушкао, не једном,
Бодирогину
Девојчицу! Ону исту са којом је волео да плови професор Керол, у лепа
енглеска
предвечерја, у дрвеном али надсуштном чамцу: ону исту коју је у Египту,
сусрео
– Соловјов!).
Бодирогино „Вечно Девојчицасто” је
квинтесенција, септесенција, Гетеовог „Вечног Женског”, корен – и –
круна његова:
његов езотерични пред–падни садржај. (Сирене Анамнеза! Логоси
сперматикоси).
Созерцавање Девојчице (која је симбол, оумочулотворени, за
Логос),
потпомогнуто је енергијом боја и светлости – посвемашном фотопејом (која
је психопеја). За њено откључавање, била би нам потребна читава
фотологијска
херменеутика, односно езегеза, егзегеутика!
Али, за собара нема јунака, за
собарицу (за Марту, као ни за Мартина Хајдегера, до даљњег) нема
Девојчице!
Како су пусти предели српске књижевности, насељени
једино некаквим „Госпођицама”, Анама,
Прадевојчицама, Унама. Они оскудевају у делима, која би могла да
нас
припреме за „Роман о Јеремичку” (alias
„Позориште у песку”). Та оскудност у историји
модерне српске књижевности је, за бојати је се, скоро „савршена”, јер
је ова
„књижевност” готово девичански „неупрљана” спознајом разлике између
Девојчице и
Жене! Ту ћемо срести и Швабице, Аске и Коштане и Маловразићке и Анике и
Бунике
и Маре… – али Снешкицу, Сању или Махагонију, тешко ћемо, бар у „прози”
наћи.
Један Виктор Иго нпр., са својом Есмералдом, или Теофил Готје са
Чикитом, можда
су се мало више приближили тим, врло специфичним: врло конциличким
бодирогијанским сферама предполне полности, као предукусима
надполности,
односно Андрогиности – али само у назнакама, наговештајима, који су
изгледа
требали да се расцветају као један од прелепих драгуља у његовој,
односно
њеној, круни – тек на крају овог нашег миленијума – управо у Микајловом
роману.
Неизмерно много новога и
оригиналнога доноси нам овај аутор. Набројмо само нека од кардиналних
достигнућа, извојеваних надприродно лаком (или, по Светом Максиму
Исповеднику,
микро–узорно природном!) и сигурном галахедовском ауторовом
десницом (и
повремено, левицом):
(А) Узор и неопрототип
принципијелне различитости византијског изоморфизма, од античког
мимезиса;
(Б) Јуродива семантичка
архитектоника,
у врло блиском крвном сродству са византијском
антиномичношћу
(која наступи, и („и”) наступа, који миленијум пре, и који Еон изнад
(оставши
му добрано непозната) Канта);
(В) Sorites, верижне асоцијације – и („и”) –
дисоцијације – полисоцијације – омнисоцијације – унисоцијације, верижне
метафоре, метафоре вишег реда, верижна фано–мело–лого– и („и”)
–микрологос–микротеоспеја–фотопеја; верижне емоције; верижна анагоге;
(Г) Фракталопеја,
монадо–униомни–сум–ус–опеја–е (са праузором у А. Бертрану и Бодлеру/ Са
сталним
неосврћућим освртом, односно двигом, на структуру Православног Храма,
односно
микрокосмоса(!) нпр. Агиа Софије);
(Д) Уклањање антиномије „хронос –
еон” (у уметничком простору);
(Ђ) Аутоморфна каноничност;
Укидање разлике пикторалне и језичке феноменалности;………
(Е) Рецимо нешто више, о храмовној
архитектоници романа, са поентама–куполама. Микаило је предвидео, по
узору на
славне неимаре велелепних византијских Храмова, да при сваком уласку
читаоца у
дело (код њих аналогно уласку верника у Храм), прво изазове запањење, и
узнемирено освртање по тексту (код њих аналогно запањеном освртању
верника
непосредно по уласку), а потом и смирење, кроз уздизање, анагоге (код
њих,
аналогно, подизање погледа ка куполама) у жижу(е) текста, у духовну
поенту–свод,
која смирује читаоца и дело (текст) – пружајући читаоцу – посматрачу
врхунско
естетско „и” духовно уживање; ту су куполни сводови–поенте свеобједињујуће
(„и” свиобједињујуће!). Сетимо се и Бодлеровог (који је, можда, био и
јуродиви
Византинац после Византије) „Сплина Париза”, написаног суперкантовским,
суперхегеловским etc.
„методом” и „системом”, односно Паскаловским Редом Срца; у чијем
предговору нам
Шарл говори о „Глисти–Монада–Пршљенова” текста, таквој, да одакле год
да се
почне („или”, где год да се „заврши”) – где год да се „пресече”
(пресецајући –
спаја!) – израстају нове и независно–зависне.
„Мајстор за специјалне ефекте, са
одабрано збраном људском дубином (и) висином и ширином – дате
неодољивом,
елементарном снагом рођеног Мајстора Сневача–теурга–микротеоса – снагом
друида
пробуђеног у хришћанина, који сваким својим дахом – плаву магију
транспонује,
преображава и буди, у благој и громкој, тихој и белој, светлости Духа –
светлости хришћанства”.
Кога нам још казују бестидне Музе
Тешитељице, односно „шта” како би неки рекли? Да не ословљавају и овако
нашег
аутора?:
„Првокласно Плаво Крило – Младић
из Нејасне Пољане: смрзнути балет
страшног жита (по којем је опасно ићи блед!) уплашене ражи – то је
Микаило Бодирога.
Добро запамтите ово име. Јер овај човек ће „нешто” (односно неког)
значити и онда, када нам гласови и језици више неће бити неопходни да
бисмо се
чули” (односно: Волели: сви све ћемо бити гласови и језик песме свих и
свега!).
„Поетичан међу прозаичнима,
односно трезан мећу пијанима, писцима прозаиозе – „то” је Микаило
Бодирога”.
Свакако, овај роман, сличан је
пићу Кирке – он непосвећене претвара по разврату у свиње, а оне који
размишљају
мудро, по примеру Одисејевом, посвећује у више тајне. То је роман
назидатељни!
Ово није роман за читање, ово је
роман за лебдење, „и” бдење. Окадимо се мирисом Јеремичка – и
одлебдимо,
заједно са аутором, у пределе где су Сви Браћа, у којима смо се
налазили као
деца, у којима је наша Истинска Домовина, одакле долазимо, ми Нечије
Честице, и
где ћемо поново (поНово) доћи – нека нам душе окрилате и нека права
пера
њихових крила огреје сунце Ерота, Птерота – Осмех велике Свидевојчице,
која је
јако тужна – јер никада није озбиљна. „На овом свету сви познају једног
дечака.
Његово име је мама” … „ми смо краљице, моји другови и ја”…
Роман о Јеремичку описали смо као
роман реку понорницу, али још је боље као роман реку надлебдницу –
лебдење и
понирање, лебдење у понирању и понирање у лебдењу – то је оно што нам
чини ова
књига скривено–неслично крстообразне архитектонике! Као да упадамо у
Поов
Мелстром, истовремено (и као помало истонадвремено!) узносећи се у
Дантеов
Парадизо…
Шта је то роман? Или тачније,
односно лепше, ко је то роман? (Јесте ли чули за Атински споменик
Непознатоме
Романописцу?) Шта су књижевни родови и врсте, жанрови? Мислим (што је,
можда,
потребан, али не и довољан услов да јесам!) да је Ђордано Бруно
(ко би
рекао?) рекао врло мудру реч о томе: „родова и врста створених по
добрим
правилима, има исто толико (односно, и више, пошто човек, као homo transcendens, увек превазилази
себе: што му је иманентно) колико има родова и врста правих песника”.
То значи,
како нам каже Бенедето Кроче, такву индивидуализацију родова (или, ако
ћемо
лепше, персонализацију – како нам ми кажемо), која је равна
њиховој
смрти. (Не баш, драги Бенедето, caro Бенедето, већ
омнилектичкој плероми свих слобода). Зато, што се Микаиловог романа
тиче, нећемо
тражити књижевни род или врсту, него књижевну сродност, тачније
песничку,
поијетичку, стваралачку сродност; дакле, потражићемо његове књижевне
рођаке,
књижевну породицу којој припада.
Неке породице су многобројније,
неке малобројније (до даљњег, односно до заиста Ближњег: Свинадбројне
Породице); а Микаилова књижевна породица, како би за њега приметио Л.
Витгенштајн Сениор, није баш нарочито бројна. У фамилију књижевних
игара којој
Микаило припада, могли бисмо уврстити и ближе и даље рођаке. У даље би
спадали
Рилке, Достојевски, Булгаков, По, Шулц, Кафка, Хофман, Гете итд., а у
ближе
Исидор Дикас, важи и („и”?) mutatis mutandis, односно
mikrocomunicatio idiomata међу овим рођацима (на шта нас, „узгред”, подсећа,
сећајући нас на Будућност (но не баш у деникеновском смислу) споменик
који
Атињани саградише Непознатом Рођаку). Ми бисмо лако могли, и (с)ласно
уз то, да
пронађемо и његове музичке рођаке („и”?) у сликарству, али то као да
неће бити
тема којом ћемо се овде бавити – иако би било лепо да управо у сврху
осветљавања (али, пазимо, не „Природном Светлошћу Разума”, којом
Илуминатски
„Просветитељи” хтедоше: да „Све Просветле”) његовог књижевног рада, бар
споменимо неке и (и „и”?) од њих, нпр. Блејка, Боша, Мунка, Вагнера, Sex
Pistolse, Bitlse, Чајковског,
Шостаковича, Мусоргског, Вивалдија, Листа, Паганинија, Ел Грека,
Платона,
Барклија, Шопенхауера, Ничеа, Апостола Павла и Јеванђелисте, Малбранша
итд.
Има ли Микаило Бодирога рођаке у
„тзв.” домаћој књижевности (и („и”?) домаћинској), односно сликарству,
односно
музици, односно философији, односно теологији? С’ некима од њих се врло
добро
слаже (врло добро војници–љубавници!), иако баш нису у неком врло
блиском
(припазимо, ово је икономијско изражавање – нека нас то не саблазни,
него напротив
– по енергији несличне сличности) „крвном” (дакле до даљњег, односно до
заиста
Ближњег, брате читаоче!) сродству; нпр. Са Великим В. П. Дисом, С.
Пандуровићем, Р. Петровићем, М. Црњанским, Ј. Дучићем, М. Бојићем, Б.
Миљковићем (са њима говори), и – немојте се збунити – са Бранком
Ћопићем; С.
Шумановићем, Н. Петровић и … – то би било то.
Византијска гносеологија још чека
свога истраживача. Код Бодироге, баш као код Византинаца пре више од
миленијума, појавио се развијени антиномијски систем мишљења „и”
(односно)
певања, у чијем основу је утврђивање равноправног постојања судова који
се
узајамно искључују: „Утврђивати једном једну, други пут другу ствар,
док су обе
истините, особина је сваког доброг теолога”, каже нам Свети Григорије
Палама.
Свети Дионисије Ареопагит је сматрао, да формално логички систем, који
је
примењивао на нижој пролазној равни, не функцинише на равни надбића.
Лепотом
својственог му поезиса, Бодирога нам је дао и даје, „и” даваће нам,
предукус
неовосветских логичких система – срца – пољубаца, управо
неаристотелијанских:
освежава нас и окрепљује – нас заблуђене и забрађене у „нужностима”
омађијане
„нужношћу” – неаристотелијанским логикама односно
неаристотелијанским
поетикама; и он нам је управо узорит, за ову много, односно
свиузоритост.
Непојмовни и надразумни скок
(а не „Besihnung”!) према истини
(односно аристотелијанско–логички „погрешни”, и „неоправдани” saltus!), остваривао се у
„систему” византијске гносеологије на путевима мистичког, литургијског
и уметничког
сазнања. У византијској гносеологији, емоционално – естетски (дивни
плеоназам!) гносис, завршава процес сазнавања праузрока. Љубав је
најважнија
(Једино Потребни!) категорија: „Девојчица је најчешћа реч у мојим
причама. И
најлепша. Њом отварам врата окошталих срца и уседелих духова”.
И код Бодироге, као и код
византијских иконобранитеља и иконопоштовалаца (за које „сензитивно
сазнање”
није било „гносеологија инфериор”, као за нпр. Г. Баумгартена, и
класичну
немачку мухамеданску философију (односно илузионистичку, како
нам каже
Берђајев)), слика се истовремено (и као помало истонадвремено!)
показује као
знање; не само као носилац знања (као „представа”), него и управо знање
(наравно, не као у Хусерловој „феноменолошкој редукцији” – где „чисти
феномени”
„сами по себи”, нису „ни у каквој вези, ни са светом, ни са човеком, ни
поготово, са Источноком свеколиког бића и постојања, са Првобитним
Транцендентним и Над, односно Транстрансцедентним,
Транстранстрансцедентним” …
: Којега, ако би Га и било, Треба: „Редуковати”). Хијерархија ступњева
спознаје, на сваком ступњу отискује у себи (иако нам Баумгартен, са
Хегелом,
Хусерлом, Хајдегером итд., каже да „чисто опажање” трансцедснтног, нити
било
какво друго интуирање (недискурзивно) - „није могуће”) слику Бога.
Дакле,
показује се као хијерархија слика. Микаилов роман поставља
пред
нас, у узорно екстремном (односно немлаком) степену, проблем
сликовног сазнања истине.
Ако су Дикас и Уисманс, згрожени
(да би нас згрозили!) маском јуродивог ужаса, ужасом управо маске
(индивидуе, као „некоиноничног” „атома”), коју су испрва навукли –
„ипак”,
потом је здерали преумљени, показујући нам своје као и наше личности
(у
авантури, кроз алхемијску авантуру окушавања кризиса, лучења, и патоса
нигреда
односно унинија, сплина блудних синова, зацрњаваног до очаја –
кјеркегоровски се провлачећи кроз те
иглене уши очајања
преумљујући се до вере – строваљујући се
у Мелстром маске подвизавали се до Парадиза личности, ка Личности) – Бодирога је и једно и друго
(односно Прво: Једино Потребно) учинио у овом роману – трансценденсу; и
то у
свакој реченици, у свакој синтагми (звуку, слици, мирису, тону)
понаособ. Бард,
алхемичар, свирач, велики синтетизатор, сликар и војник радосних
дивизија:
Сурови Император, Архистратиг Армија малених и слабих људских Нежности!
Ако је
Наполеон користио артиљерију – Микаило користи Девојчицу у љубавном
боју,
гигантомикротеомахиофилији, са њим; ако је Бонапарта користио коњицу –
Микаило
користи Јуродиве метафоре, љупку сардоничност, и неодољиве
дечије Нежне
сарказме – рвући се са ћесаром.
Да ли
ће Микаила зауставити руска зима,
тј. српска зима стерилности медиокритетства; да ли ће успети да пређе,
са свима
нама, Млако Море, Млаке Мôре – гоњен од фараона – демократа, који би да
нас
све, са њима заједно, сахране у Нове Пирамиде (Novum Orderum Seaculorum–a)…или не –
зависиће и од тебе, драги Читаоче, драги
Доствараоче (и од нас Сапрвих) – као што ћеш и ти зависити од тога, да
ли ће
Микајла неко, Односно Нико зауставити, али: Не бојмо се, ако се бојимо;
а ако
се не бојимо, бојмо се!
„Плакао
сам зато што нисам био, и што
можда никада нећу бити Француз: Ми смо краљице, Читаоче – Ти, моји
другови – и
ја”. „Имам само бело и црно. Црне усне говоре беле речи”.
Наложимо Ватру, од Девојчица
суварака. Немирно сањај лепи читаоче. Нек ти се Снешкица укаки на чело,
па ће
ти израсти рог Једнорога. Нек’ ти се упишки у косу, па ће чопори дивљих
паса да
се сурвавају водопадима твојих власи, вукући саонице ка северном полу,
да можда
баш ка северном Полу: миомирисом Јеремичка – Хиперборејског
Црнца–Албина!
„Теже је провести критичара у
Царство Лепоте, него камилу кроз иглене уши”.
(О’ дрски критичару, који би се
усудио да помислиш, или чак дрзнуо да изјавиш, да је овога блага што
жубори –
„мало”; нека ти поломе по прст на руци, и по један на нози; Бодирога би
те
могао одвести у дубоке, дубоке пећине, да те заглуши подземни ток; и
држати ти
главу у води, превише чистој и ледено–врелој за тебе брате – страховито
дуго –
пустивши те да, ако си толико срећан, после тога изађеш као полулуд –
да
сведочиш као Јуродиви о огромном Благу; дакле могао би ти држати главу
у води
страховито дуго – пола секунде, чак дуже, но сав твој живот!).
Дејан Николић, 1995.