Двоједна књига Николићевих песама (са илустрацијама Јасне Николић)
и Боканових Прилога из историје боготражитељске Имагинације
Издање: Студентски културни центар и "Хипербореја", Београд, 1998.


<<<Arhajski Dendi
>>>
                         Дејан Николић
Архајски Денди

Драгослав Бокан
Огњени Љиљани
прилози из историје
боготражитељске Имагинације

Јелена Маринков, Новица Тадић (из рецензије):
Оригиналан и самосвојан песнички глас који језик осећа као свој апсолутни елемент, и чије певање

личи на анатомски захват у појмовну структуру језика, у разиграном разлагању звука и слике и
поновном кондензовању у ритмичне склопове и необичне токове, сугерише преобиље дионизијског
духа младости и његове естетске моћи. Архајски Денди је збирка узбудљивих језичких тензија, у
којој се кроз апстрактну, неодољиву лакоћу (која кадкад личи на приповести једног enfant terrible-a)
чита цела једна историја песништва у малом: читалац бива увучен у рушевине цитаделе надреали-
стичког наслеђа, вођен преко симболистичког универзума рембоовске жестине и бодлеровске мелан-
холије до сублимне ироније у знаку поново пробуђеног романтичног генија.


Драгослав Бокан (из рецензије):
Између блиставе пасторале Јована Грчића Миленка и црних визија Владислава Петковића - Диса, ту
негде, можда баш уз Королијину (д'анунцијевску) сензуалну осећајност, природно се смештају, сами
од себе, Дејанови стихови. Ако би се, опет, тражила музичка асоцијација, могао би то бити Сибелијус,
или "Метаморфозе" Рихарда Штрауса. Боја би била, сигурно, заслепљујуће бела; камен - аметист; цвет
- наравно љиљан; животиња - лабуд и смрт - херојска. И за допуну овог раскошног песничког грба
додали бисмо још само свилену текстуру и једноставан, али златни рам у коме би нас, своје другаре,
посматрале рајске звери што нашој храбрости нуде клатно за разбијена, нема звона наше меланхоли-
чне душе.

Петар Бојанић, Париз (из рецензије):
...Ствар је у борби. За памћење и традицију и књигу. Сва опасност је у забораву, у начину како се
нешто заборавља, шта се заборавља, како се брише и чиме се брише. Када се узгуби слика, слово
или реч која је њена сенка и њен оквир, када се изгуби симбол који држи у себи крв и месо
једног покрета идеје - изгуби се поглед, и рука, и став. Став без става, погурен, поган, ни сан ни
молитва, ни сила ни страст, ни став бакље ни стуба ни заставе - став дуга и умора. Седење, ослања-
ње о лактове и лице, квари поглед и образ. Став грбе, кривине, став копца који не лови ништа,
понизан и сам. Став који тобоже понире под став и гради мит о унутрашњем и слави гнездо без потом-
ства и радости. Уместо става - представа. Остав(а). Ово је покушај да се поново стоји, да око поново
пронађе у овом албуму изворе својих садашњих привиђења, да поглед учврсти и смири. Са писцем
заједно да сриче заборављена слова, и да се спаси мука...

Богдан М. Лубардић, Београд (из рецензије):
У свом неустрашивом јуришу искрености, усијана искуством визионарског бола, ова књига је  заузела
висинску коту Духа са које се пружају трагично изостајући погледи у хоризонте неувениве
Традиције Европе. Овим опусом је пружен атипичан, али и неодољиво изазован пример једне успеле
медијације културе европског Запада и Истока каквим је ретко видимо: постављене у строги оквир
канона одбране и витализације божанског начела у метаисторијском бивању Европе, коме и сами
припадамо по призиву. Смарагдна аура њене непатворене аутентичности магнетички привлачи споне
и спознајна искуства Другог Запада...